Kako smo i zašto počeli da #čitamožene?

Sve je počelo ne tako davne 2010. godine, i to sa viralnom tviter diskusijom. Spisateljice Dženifer Vajner i Džodi Piko primetile su drastičnu razliku u prostoru koji Njujork Tajms poklanja autorima poput Džonatana Franzena  (čiji je roman pored brojnih najava dobio ne jednu već dve recenzije, plus kolumnu, plus članak o književnoj večeri koju je priredio), naspram šturog prostora koji daju književnicama, i nimalo prostora za žanrove koji se smatraju ženskim, poput romansi ili nesrećno nazvanog čiklita, iako je žanrovska fikcija koja se smatra muškom (trileri, naučna fantastika) odavno uključena.

Razlika koju su one primetile ubrzo je potkrepljena ciframa: te iste 2010. godine NYT Book Review objavio je recenzije 867 knjiga, od kojih su 584 napisali muškarci a samo 283 žene. Brojevi u drugim publikacijama nisu bili ništa bolji, što je konačno pokrenulo širu konverzaciju o tome čije glasove i čije priče smatramo vrednim pažnje i uspeha. Zahvaljujući inicijativi autorki poput Vajner i Piko mnogi internet portali pozvali su čitaoce da obrate pažnju na stanje svojih polica sa knjigama, i da pokušaju da ih učine što raznovrsnijim.

​

Sa tom idejom 2020. godine nastaje instagram stranica ČitajmoŽene, a zatim i ČitajmoŽene blog kao njen prirodni produžetak. Cilj stranice, a sasvim tim i ovog bloga, jeste da promoviše ženske glasove u književnosti, upozna čitatelje sa širinom ženskog stvaralaštva, istakne perspektive koje se ređe čuju i glasno poruči svetu:

književnice su za sve!