Ako sve može da bude ljubavni roman, da li je išta?

Tumarajući književnim kutcima interneta, primetila sam jedan interesantan trend na koji već neko vreme želim da se osvrnem. Kada kažem interesantan, mislim naravno izuzetno frustrirajuć, inače bi ovaj blog post verovatno bio običan instagram stori, sadržine poput „hej, vidite kako je ovo zanimljivo“, a ne skoro hiljadu reči o teoriji žanra.

Kada posetimo sajtove velikih izdavačkih kuća ili online prodaje knjiga, i zavirimo u žanrovske potkategorije, ubrzo možemo uočiti sledeći obrazac. Kada kliknemo na misterije, naići ćemo sasvim očekivano na pisce poput Agate Kristi, Džejmsa Patersona i Harlana Kobena. Ako bacimo oko na epsku fantastiku, i dalje sve ima smisla, sa standardnim Tolkinom, Martinom i Sandersonom u ponudi.

A sada, pogledajmo kategoriju ljubavnih romana. Pored stvarnih predstavnika (ili bolje reći predstavnica) žanra, poput Nore Roberts, Džulije Kvin, ili Emili Henri, na istoj gomili imamo čitav spektar imena koja tom žanru uopšte ne pripadaju, a koja se kreću od razumljivo pomešanih (recimo Džejn Ostin ili Lusinda Rajli) do blago rečeno bizarnih (Momo Kapor ili Mario Vargas Ljosa). Sličan trend primetan je i u drugim književnim delovima interneta. Na Goodreads listama ljubavnih romana neretko se mogu naći već pomenuta Džejn Ostin zajedno sa sestrama Bronte, pa i romani kao što su „Veliki Getsbi“ ili „Prohujalo sa vihorom“. Diljem Bukstagrama, knjige Megi O’Farel, Tejlor Dženkins Rid, ili trenutno vrlo popularna „Sa nama se završava“ Kolin Huver, dobijaju etiketu ’ljubića’ uprkos tome što se radi o delima koja su po svom sadržaju daleko od ljubavnih romana.

Fenomen koji ovde primećujemo, a koji mene beskrajno žulja, ima sasvim jednostavno objašnjenje – izdavači, ali i čitatelji, skloni su izjednačavanju ljubavnih romana sa romanima koji sadrže ljubavnu priču. Naravno, ovo nije nova pojava, a razlog za olako tretiranje pomenute razlike može se pronaći u širem kontekstu društva koje ljubavne romane ne smatra vrednim konzumiranja, a još manje kritičke analize pa samim tim ni upoznavanja sa elementima ovog žanra. Zato je lako zaboraviti (ili zanemariti) činjenicu da ljubavni roman, kao uostalom i bilo koji drugi žanr, ima određene konvencije, definicije i pravila koja moraju biti ispoštovana kako bi mogao da se kategorizuje kao takav.

Kako bismo ovaj previd bar malo ispravili, danas odgovaramo na pitanja koja je razlika između ljubavnog romana i romana koji sadrži ljubavnu priču, i zašto je ta razlika bitna?

Krenimo od definicije. Da bi se roman smatrao ljubavnim, mora za početak da ispuni dva uslova: 1) da u njegovom fokusu bude ljubavna priča, i 2) da ima emotivno zadovoljavajuć i optimističan kraj, što znači da se ta ljubavna priča završava ili sa HEA (happy ever after) ili HFN (happy for now). U prevodu, ne mora da piše crno na belo da su protagonisti ostali blaženo zatelebani sve dok u dubokoj starosti nisu preminuli jedno drugom u naručju (zapravo, za ljubavni roman je jako bitno da su živi i zdravi na kraju priče), ali kraj mora da ponudi obećanje dogledne sreće za njih. Naravno, individualni rast i razvoj likova u romanu jeste važan za priču, ali taj razvoj se odvija u kontekstu odnosa koji grade, i koji se nalazi u centru priče. Ako roman prati život i razvoj jednog lika, a ljubavna priča predstavlja samo deo njenog ličnog putovanja, to nije ljubavni roman već spada u čiklit/women’s fiction (ili idealno, samo fikciju). Ako ljubavna priča zauzima veliki deo radnje, ali na kraju jedan ili oba lika umru, to onda nije ljubavni roman već verovatno Nikolas Sparks. Tek kada su oba dela definicije zadovoljena možemo da govorimo o ljubavnom romanu.

Pored same definicije, postoji i čitav niz žanrovskih konvencija koje odlikuju ljubavne romane, od vrste likova koje tamo srećemo, preko postavke priče, do ključnih događaja za radnju. Za razliku od klišea (jedan krevet, ljubavni trougao, od-neprijatelja-do-ljubavnika), koji su jako specifični i daleko od neophodnih, konvencije predstavljaju set opštih smernica koje pomažu da se oblikuje priča. U ljubavnim romanima, konkretno, to su elementi poput prvog susreta, građenja tenzije, unutrašnjeg i/ili spoljašnjeg konflikta koji par mora da prevaziđe, kao i rituali koje protagonisti stvaraju dok se njihov odnos razvija (interne šale, nadimci, zajedničke tradicije).

Mala napomena kako možemo da razlučimo konvencije od klišea: meet-cute odnosno upečatljiv prvi susret je žanrovska konvencija, dok je sudar junaka i junakinje, pri čemu ona ispusti stvari koje nosi pa joj on pomogne da ih skupi – kliše.

Naravno, ovo je daleko od iscrpne liste žanrovskih konvencija i klišea koje odlikuju ljubavne romane kao žanr, ali nadam se da je za sada dovoljno da prenese suštinu – ljubavni roman ipak čini mnogo više od pukog prisustva ljubavne priče. Isto tako, postoje mnoge kultorološki značajne ljubavne priče (ili makar romantični odnosi) – Ketrin i Hitklif, Ana Karenjina i Vronski, Dejzi i Getsbi, Elizabet Benet i Darsi – ali ih to ne čini automatski ljubavnim romanima. I to nije samo zato što neke od ovih priča imaju tragičan kraj, ili zato što se za prvi ljubavni roman u žanrovskom smislu uzima „The Flame and the Flower“ (1972) a pomenute knjige su napisane dosta ranije, već pre svega zato što ljubavni odnos dve osobe predstavlja samo delić šire priče, priče koje su autori zapravo želeli da nam ispričaju.

I tako stižemo do odgovora na poslednje pitanje – zašto je ova razlika uopšte važna?

Važna je ako želimo da ispoštujemo autore drugih pravaca i žanrova, što ne činimo kada priču u koju su uneli svoje umeće, kreativnost i trud svedemo na samo jedan njen aspekat, naročito ako taj aspekat zapravo nije u fokusu priče. Uz to, smatram da je krajnje vreme da ukažemo dužno poštovanje autorkama ljubavnih romana i žanru kao takvom, tako što ćemo uvažiti njihov rad i pravila po kojim funkcioniše. Važno je i ako želimo da pristupimo ovom žanru kritički, a to ne možemo da uradimo ako ne znamo šta tačno u njega spada.

Verujem da su ljubavi romani kao žanr vredni pažnje (i nadam se da ćemo se kao društvo konačno oko toga složiti), i da zato zaslužuju da tu etiketu na knjige počnemo da lepimo pravilno umesto olako.

Ivana Kolaković