Nepodnošljiva lakoća bivanja ženom u književnosti

Opšte je poznata istina da ženama u književnoj industriji cvetaju ruže. Kako i ne bi, kada su one te koje vekovima imaju pristup svim značajnim resursima – novcu, obrazovanju, kontaktima – te ne čudi što, između ostalog, suvereno vladaju književnom scenom, na štetu zanemarenih i često previđenih muškaraca koji moraju da se kriju iza ženskih imena i pišu o silom nametnutim ženskim temama kako bi ih iko primetio.

Ako se upravo pitate da li ste se probudili u paralelnom univerzumu, ili je autorki ovih redova možda ispran mozak na nekom seminaru Džordana Pitersona, ne brinite, nije ipak potrebna hitna intervencija. Ako ste, s druge strane, odmah pogodili da karikiram jednu konkretnu ideju koju je iznedrio nedavno razotkriven slučaj nepostojeće autorke jer ste i sami pratili ceo taj clusterfuck ovih dana, čestitke sramite se. To vreme smo mogle bolje potrošiti radeći, pa, bilo šta zaista, i da se cela priča zaustavila na korišćenju pseudonima i jeftinih marketinških trikova verovatno bih sada birala sledeću knjigu sa svoje preduge TBR liste, a ne kucala ovaj tekst.

Hajde da u startu razjasnimo neke stvari. Prvo, ovde nije problem upotreba lažnog imena. Pseudonimi, uključujući one drugog roda, imaju dugu tradiciju u istoriji književnosti. Retko ko će danas prepoznati imena Semjuel Lenghorn Klemens ili Meri En Evans, ali zato svi znaju ko su bili Mark Tven i Džordž Eliot. Ipak, postoji značajna razlika između ova dva slučaja, jer su žene kroz istoriju bile primorane da kriju svoj identitet kako bi povećale ili uopšte dobile šansu da se njihov glas čuje. Ne radi se čak ni o tako davnoj istoriji – zato recimo danas svi znamo za Dž. K. a ne za Džoanu Rouling. Ali, da ponovim, pseudonim sam po sebi ovde nije problem. Niti je ovakav „performans“ nešto novo, slične obmane su i ranije orkestrirane iz različitih razloga i sa različitim uspehom. Neću ulaziti ni u etičku stranu ovog postupka, još manje u pravne začkoljice, izdavačke prakse, niti gde je u lancu odgovornosti zaškripalo. Vinovnik cele afere je takođe sasvim nebitan, i od srca mu želim da takav i ostane, ali nažalost ne mogu isto reći za krajnje apsurdnu ideju koja je proistekla iz ovog projekta, a koja sada dobija vetar u leđa po medijima i na mrežama.

Govorim naravno o ideji iskarikiranoj na početku ovog teksta – da žene bolje prolaze na književnoj sceni, dok mladi muški pisci trpe diskriminaciju, a sve to zbog nekih trendova koji su nam došli sa zapada, kao što je usiljeni feminizam. Da nije smešno, bilo bi žalosno. Ili možda obrnuto.

Zato ću iskoristiti ovaj momenat da se osvrnem na stvarni položaj žena u književnosti, od razloga zašto se uopšte javila potreba za #čitajmožene, preko koraka koji su od tada preduzeti, do diskriminacije kojoj su žene u književnosti i dalje izložene.

Zašto smo uopšte počeli da čitamo žene O kampanji koja je pokrenuta pre nešto više od deset godina, a koja je između ostalog uticala na nastanak ovog profila, pisala sam u više navrata, ali nije zgoreg da se podsetimo o čemu se tačno radi.

Ne tako davne 2010. godine, jedan viralan tviter niz pokrenuo je neophodnu diskusiju o zastupljenosti autorki na našim policima, u književnom kanonu, užem izboru za nagrade, kao i u recenzijama prestižnih časopisa.

Dve spisateljice, Dženifer Vajner i Džodi Piko, primetile su drastičnu razliku u pažnji koju Njujork Tajms poklanja autorima poput Džonatana Franzena (čiji je roman pored brojnih najava dobio ne jednu već dve recenzije plus kolumnu plus članak o književnoj večeri koju je priredio) naspram šturog prostora koji daju književnicama, i nikakvog prostora koji daju „ženskim“ žanrovima poput ljubavnih romana ili nesrećno nazvanog „čiklita“, iako je žanrovska fikcija koja se smatra pretežno „muškom“ (trileri, naučna fantastika) odavno uključena.

Razlika koju su one primetile ubrzo je potkrepljena ciframa: te iste 2010. godine NYT Book Review objavio je recenzije 867 knjiga, od kojih su 584 napisali muškarci a samo 283 žene. Brojke u drugim publikacijama nisu bile ništa bolje, što je konačno pokrenulo širu diskusiju o tome čije glasove i čije priče smatramo vrednim pažnje i uspeha.

Zahvaljujući incijativi autorki poput Vajner i Piko, mnogi internet portali pozvali su čitaoce da obrate pažnju na stanje svojih polica sa knjigama i da pokušaju da ih učine što raznovrsnijim. Što je još bitnije, osnovana je organizacija VIDA: Women in Literary Arts, koja prati zastupljenost žena i manjinskih glasova u mejnstrim publikacijama sa ciljem da književni establišment pozove na odgovornost kada je reč o tretmanu žena u književnosti.

Iako je klatno konačno zamahnulo u pravcu ravnopravnosti, još uvek nismo sasvim dobacili do jednakog tretmana, što kod nas verovatno najbolje ilustruju nominacije za NIN-ovu nagradu, ali i zastupljenost autorki u lektiri na svim nivoima školovanja.

Ali, možda ćete reći, zar ovde nije uglavnom reč o institucijama koje su stare i sporo se menjaju? Čitaoci su druga priča, a i izdavaštvo sigurno napreduje brže? Hm, hajde da vidimo da li je baš tako.

Dobra, loša, muška, ženska – kako zaista gledamo na književnost

Kao posledica afere koja neće biti imenovana, često sam ovih dana nailazila na jednu zanimljivu izjavu koja glasi – ja književnost ne delim na mušku ili žensku, već samo dobru ili lošu. Odmah da naglasim, ja ne sumnjam ni najmanje da govornici zaista veruju u to, kao što ne sumnjam da niko (ili bar retko ko) takvu razliku ne pravi svesno.

Ipak, ova reakcija, mada na prvi pogled pohvalna, imala bi daleko više težine da dolazi od bića koja su upravo sletela na Zemlju sa neke druge, rodno ravnopravne planete, ili možda one na kojoj binarna podela na muško i žensko ne postoji. Ali, kako samo ovu planetu imamo (iako se kao vrsta prema njoj tako baš i ne ophodimo), to znači da naš sud ne nastaje u vakuumu, već u konkretnim istorijsko-društvenim okolnostima. Drugim rečima, svi mi smo odrastali u jednom izrazito patrijarhalnom društvu, sa strogo definisanim rodnim ulogama i propratnim stereotipima o tome šta je za dečake, a šta za devojčice, i gde je mesto ženama, a gde muškarcima. S obzirom da je sve nas to i takvo društvo oblikovalo, postavlja se pitanje da li možemo govoriti o potpuno neutralnim procenama kvaliteta.

Pa, hajde da vidimo šta to istraživanja i uopšte stanje u književnoj industriji imaju da kažu na ovu temu.

Za početak, podela na mušku i žensku književnost neosporno postoji. I to najbukvalnije moguće, postoji kategorija pod nazivom women’s fiction, odnosno ženska fikcija, koja se tretira kao zaseban žanr, a definiše se otprilike kao knjige koje pišu žene i koje se bave ženskim temama. Muška fikcija, naravno, ne postoji. To je prosto fikcija, odnosno literary fiction, jer se ipak radi o Ozbiljnoj Književnosti koja se bavi Univerzalnim Temama, a ne tamo nekim osećanjima, štiklama i varjačama, ili o čemu već žene pišu. A kad smo kod osećanja, štikli i varjača, ne zaboravimo da već pominjana snishodljiva etiketa „čiklit“ za romane koji se bave „laganim ženskim“ temama nema svoj muški pandan – niko se recimo nije dosetio da pisce poput Rejmonda Čendlera ili Dašijela Hameta označi kao „diklit“. Dakle, već u samom načinu na koji kategorišemo knjige imamo tu rodnu podelu, pri kojoj autorke izvlače deblji kraj.

Sudeći po istraživanjima, ni čitaoci nisu imuni na predrasude o sadržaju knjiga koje pišu autori određenog pola. Drugim rečima, rod autora igra bitnu ulogu pri odabiru štiva za čitanje. Trećim rečima, muškarci ne čitaju žene. Mogla bih ovde do sutra da vas zasipam anegdotalnim dokazima, naročito jer me je koliko danas jedan prijatelj podsetio da pre nastanka ovog profila uopšte nije imao naviku da čita autorke (mogu da prikačim i skrinšot ako treba). Ali, ovde se ipak ne bavimo isključivo anegdotama, niti zasnivamo celu knjigu, čuj mene knjigu, mislim tekst, na njima, tako da hajde da vidimo šta kažu brojevi. U istraživanju koje su sproveli Nielsen Book Research za potrebe knjige autorke MA Zighart, presek čitalačke publike kaže ovako:

·        Među čitaocima knjiga top 10 najprodavanijih autorki na svetu nalazi se samo 19% muškaraca, dok 81% publike čine žene

·        Za top 10 najprodavanijih autora odnos je daleko ravnomerniji: 55% muškarci, 45% žene

·        Udeo muškaraca među čitaocima Margaret Atvud, koja se smatra klasičnom autorkom, ali i piše u oblasti koja generalno ima veliko muško čitalaštvo, ipak iznosi samo 21%

Odmah da se ogradim, propratni članak ne pruža dovoljno detaljan uvid u istraživanje da bih se složila sa autorkinom tezom (muškarci ne posvećuju pažnju autorkama jer ih ne smatraju autoritetom), ali smatram da ovi rezultati itekako upućuju na postojanje podsvesnih predrasuda već kada se pravi prvi korak, odnosno daje šansa nekoj knjizi.

Ovo istraživanje izazvalo je vrlo burne reakcije, od kojih je moja omiljena verovatno „ali šta žene rade da privuku čitaoce“ (a šta muškarci rade da privuku čitateljke, Milovane), ali i „pa na toj listi bestselera su i Danijela Stil i Džejn Ostin, naravno da muškarci neće čitati te ženskaste knjige“ (ženama, međutim, nije problem da čitaju muškaste pisce kao što su Tolkin ili Li Čajld, takođe na listi, ali pošto su oni muškarci dozvoljeno im je da budu univerzalni, a ne određeni svojim rodom). Koliko god želeli da verujemo da ne podležemo rodnim predrasudama, ne možemo izbeći činjenicu da su one svuda.

Još jedan zanimljiv društveni eksperiment sa sličnim rezultatima izvela je spisateljica Ketrin Nikols i svoje iskustvo izložila u eseju koji toplo preporučujem. Ukratko, poslala je motivaciono pismo i odlomak iz svog romana na adresu 50 književnih agenata, na šta je dobila samo dva odgovora. Međutim, kada je isto pismo i isti odlomak poslala pod muškim imenom, dobila je čak sedamnaest odgovora. Ili, kako je sama bila primorana da zaključi: „On je 8 i po puta bolji od mene u pisanju iste knjige“. Značajnu razliku nije uočila samo u broju odgovora, već i u tonu i sadržaju propratnih komentara, tako da ovaj esej zaista vredi pročitati u celosti. Ako ništa, kao podsetnik da za dobar eksperiment nije zgoreg imati kontrolnu grupu i bar malo više od jednog uzorka na kojem se gradi ceo argument.

Ako ste izdržali dovde, čestitam, kao nagradu imate poslednje istraživanje kojim ću vas danas gađati, a to je podatak da knjige koje pišu žene u proseku imaju 45% nižu cenu nego one koje pišu muškarci. Sjajno prolazimo u svetu izdavaštva, nema šta.

Imajmo na umu da su ovo podaci koji dolaze sa tzv. progresivnog zapada koji nam nameće svoje trendove i apsurdne ideje, kao na primer onu da žene zaslužuju jednak tretman, tako da stanje u domaćem izdavaštvu pretenduje da nas još više porazi.

A možda i grešim. Možda smo u ovoj oblasti uspeli da se istrgnemo iz kandži patrijarhata i napredovali više nego bilo koja zapadna zemlja do sada. Možda je ovde zaista lako biti žena u književnosti. Ali ako u tako nešto treba da poverujemo, neophodno je sprovesti opsežna istraživanja na datu temu, a ne uzimati jednu tendencioznu knjigu napisanu radi samopromocije iole ozbiljno.

Znate li koju statistiku, s druge strane, zapravo imamo? Onu o broju počinjenih femicida, a kojih je samo do ovog trenutka u 2023. bilo 27. Nepodnošljiva lakoća, zaista, bivanja ženom u Srbiji.

Ivana Kolaković