Grudi i jaja - šta nam daju, a šta oduzimaju

Kada bih ovaj osvrt pisala u formi “Da li ste znali…” objava, izdvojila bih sledeće dve činjenice o romanu “Grudi i jaja”:

1. Da li ste znali… da naziv romana na japanskom ne glasi „Grudi i jaja” već „Natsu Monogatari”, što u prevodu znači „Letnje priče“? Originalni naziv je vrlo simboličan jer se odnosi i na ime glavne junakinje i naratorke, Natsuko Natsumi, i na godišnje doba u kome se najveći deo romana odvija. Ipak, prednost dajem izabranom prevodu jer je uspeo da na retko precizan način sažme suštinu ove dvodelne priče, pri čemu se "grudi" vezuju za temu ideala lepote i estetskih zahvata koje autorka obrađuje u prvom delu, dok se "jaja" odnose na pitanje rađanja i majčinstva kojima se bavi drugi, i ujedno duži deo romana.

2. Da li ste znali... da su dva dela ovog romana zapravo dve zasebne knjige? Prvi deo je napisan i objavljen 2008. godine kao samostalna novela, za koju je Mieko Kavakami dobila književnu nagradu Akutagava, dok je nastavak napisan gotovo deceniju kasnije. Ovaj podatak čini očite razlike u strukturi, tonu pa i temama između dva dela daleko jasnijim, pa preporučujem da imate to u vidu kada se budete prihvatili čitanja.

Sada kada smo se upoznali sa pričom iza priče, vreme je da se malo podrobnije pozabavimo onim što nas očekuje u njoj.

U prvom delu ćete se, verujem, preznojavati zajedno sa glavnim likovima, jer zahvaljujući izuzetno živopisnoj prozi Mieko Kavakami čitalac zaista može da oseti svaki stepen vreline kasnog avgusta u Tokiju. Tokom perioda od oko 48 sati, pratimo našu naratorku Nacuko kojoj u posetu dolaze njena starija sestra, Makiko, i sestričina, Midoriko. Autorka u ta dva dana vešto sažima decenijama dugu porodičnu istoriju, sa fokusom na detinjstvo koje su Nacuko i njena sestra provele u Osaki. Slike njihovog odrastanja u izuzetno teškim uslovima služe kao temelj za dalje propitivanje klasnih odnosa u romanu, naročito načina na koje siromaštvo disproporcionalno pogađa žene.

Istovremeno, Kavakami na jasan i koncizan način prikazuje konflikte koji se u sadašnjem trenutku rađaju između tri ženska lika, naročito majke i ćerke, a koji izviru iz središnje teme prvog dela: silikona. Makiko, samohrana majka koja jedva sastavlja kraj sa krajem, postaje opsednuta idejom povećanja grudi, jer estetsku operaciju vidi kao jedini preostali put iz siromaštva. Kavakami koristi ovu opsesiju, i reakcije na nju, kako bi preispitala šta znači biti žena u društvu u kome je lepota jedno od glavnih merila vrednosti, i gde to ostavlja one žene za koje je ideal nedostižan.

„Nikada nisam postala žena kakvu sam zamišljala. A šta sam očekivala? Tip tela koji se viđa u erotskim magazinima. Telo koje se uklapalo u kalup onoga što su ljudi opisivali kao „seksi“. Telo koje podstiče seksualne fantazije. Izvor želje. Recimo da sam očekivala da će moje telo imati neku vrednost. Mislila sam da sve žene dobiju taj tip tela kada odrastu, ali stvari nisu ispale tako.

Ljudi vole lepe stvari. Kada si lepa, svi žele da te gledaju, žele da te dodirnu. Ja sam to želela za sebe. Lepota znači vrednost. Ali neki ljudi to nikad ne dožive“.

Iako oba dela romana ukazuju na goruće društvene probleme i pokreću jako interesantna filozofska pitanja, blagu prednost ipak dajem ovom prvom. Delom zato što je dinamičniji, ali pre svega jer u njemu dobijamo dodatnu perspektivu kroz dnevnik koji vodi naratorkina dvanaestogodišnja sestričina Midoriko. Kao tinejdžerka koja se po prvi put upoznaje sa mogućnostima i ograničenjima svog tela, njeni uvidi o tradicionalnim rodnim ulogama koje se nameću ženama su naročito osvežavajući i pronicljivi.

Između prvog i drugog dela romana prolazi osam godina, tokom kojih se naratorkine okolnosti značajno menjaju. Zatičemo je kao objavljivanu autorku, materijalno znatno bolje situiranu, i što je najvažnije, ona je sada ta koja je hiperfokusirana na nešto za šta veruje da će joj doneti ispunjenje. Samo, u njenom slučaju to nisu silikoni već – dete.

„Ali šta ako seks nije bio deo računice? Šta ako ste bili sami? Sve knjige i blogovi bili su orijentisani na parove. Šta je s nama ostalima, koji smo sami i koji planiramo da ostanemo sami? Ko ima pravo da rodi dete?“

Mi pratimo Nacuko dok pokušava da pronađe odgovore na ova pitanja, ali i objasni tu jaku želju da dobije dete putem vantelesne oplodnje, kako sebi tako i drugima. Najzanimljiviji aspekt ovog dela romana su različite, i često oprečne, reakcije ljudi iz njenog okruženja na ovu odluku. Sestra, urednica, koleginice i prijateljice – razgovori sa predstavnicama različitih delova Nacukinog života, kao i različitih društvenih slojeva, nižu se jedan za drugim, a svaka od njih nudi drugačiju perspektivu zasnovanu na ličnom iskustvu i pogledu na svet. Kavakami time vešto otvara prostor za filozofske rasprave o tome šta uopšte znači doneti dete na svet, kako se doživljavaju netradicionalne porodice i nekonvencionalni putevi do majčinstva, kako društvo vidi samohrane majke, šta se očekuje od žene u reproduktivnom dobu – pitanjima naizgled nema kraja. Naročito je značajno to što argumenti dolaze upravo od drugih žena koje dele svoje životne priče sa Nacuko, što podvlači da ova pitanja nemaju jednostavan niti tačan odgovor.

Ovom romanu isprva nisam nameravala da posvetim celu objavu na blogu, vodeći se idejom da takve osvrte čuvam za one romane o kojima imam potrebu da kažem nešto više od onoga što bi stalo u prosečan Instagram post. Na kraju se, međutim, ispostavilo da ne samo što imam dosta toga da kažem, nego da sam i ovim osvrtom tek zagrebala ispod površine svega što roman „Grudi i jaja“ ima da ponudi čitaocima. Ipak, moram da napomenem da se koliko god ovaj roman daje, toliko i zahteva od čitaoca, naročito tokom drugog dela. Zato od mene dobija veliku preporuku, ali uz napomenu – spremite se da uložite vreme i trud ako odlučite da se prihvatite čitanja. Obećavam, isplatiće se!

Ivana Kolaković