Šta se krije Ispod majice?

Postoji jedna rečenica koju sam nekada davno čula ili pročitala, i koja je ostala sa mnom, a glasi da nije dovoljno pronaći pravu knjigu za sebe, već da se prava knjiga mora desiti u pravo vreme. Od trenutka kada je Marija Ratković, književnica, feministkinja i nezaustavljiva borkinja za ljudska prava najavila izlazak svog prvog romana „Ispod majice“, nisam ni sumnjala da je u pitanju prava knjiga, ali bilo je potrebno više od godinu dana da za nas dve dođe i pravo vreme. Ova recenzija se, dakle, već dugo krčka, te je nekako prigodno da upravo ona posluži kao uvod za novo poglavlje stranice Čitajmo žene. Zato, bez daljeg odlaganja, ulazak u blogosferu otvaramo uz razloge zašto je „Ispod majice“ knjiga koju je vredelo čekati.

Prvi razlog je za mene sasvim neočekivan, jer je ujedno i ono što me je držalo podalje: ne volim da čitam o bolesti, naročito oboljenjima reproduktivnih organa. Ne volim jer se plašim, ali najviše jer prepoznajem neka mesta u romanu iz sopstvenog iskustva, a to nisu uspomene kojima se rado vraćam. Ako se tema bolesti ipak obrađuje, ne volim sentimentalnost, još manje patetiku, a najmanje određenu dozu eksploatacije bolesti s ciljem ceđenja čitalačkih suza koja je prisutna u delima nekih pisaca (*khm* Nikolas Sparks *khm*). E, sad kad smo ustanovili šta ne volim, a duga je to lista, mogu sa zadovoljstvom da kažem da ova knjiga izbegava baš svaku od tih zamki. Zapravo, čini mi se da ona predstavlja svojevrsni model kako na najbolji način prići jednoj temi kao što je rak. Sirovo, ogoljeno, činjenično i gotovo klinički precizno. Ovo naravno ne znači da prostor za kompleksna osećanja ne postoji, već da autorka ne pribegava jeftinim trikovima kako bi ih izazvala. Smatram da je reakcija čitaoca na protagonistkinjinu borbu sa rakom samim tim jača i iskrenija: jer nije iskamčena. Umesto toga, Marija Ratković stvara jedan siguran prostor za obračun sa sopstvenim strahovima, i uspeva da pruži podršku, a da vas ne tetoši niti drži za ruku.

Jako mi se dopalo i to što protagonstkinja nikada nije svedena na jedan identitet – osoba sa rakom – niti je to definiše. Da, bolest, borba i strah jesu veliki deo njenog života, ali nisu ni izbliza sve što ona jeste. Unutar naše (anti?) junakinje i dalje ima prostora za svu prljavštinu i sjaj svakodnevnog života – za ljubav i ljubomoru i seks i smeh i zavist i mržnju. Sve je isprepletano, i mada borba sa bolešću dosta utiče na ostale aspekte njenog života, nikada ih ne zasenjuje potpuno. A kada smo kod seksa, oduševljena sam time koliko je on u knjizi zapravo seksi. Dobro, ume da bude i odvratan i manipulativan i upitno konsenzualan, ali je kroz sve svoje iteracije neosporno dobro napisan. Toliko dobro da poželim da uzmem ovu knjigu i njome mlatim svakog (uglavnom muškog) pisca koji seks piše ili tako da čitavu aktivnost ogadi čitaocima ili kao da ga nikada zapravo nije iskusio, dok vičem "JE L' VIDITE DA IPAK MOŽE".

Sledeća stavka je, primećujem, pomalo polarizovala čitaoce, a radi se, naravno, o Seki Aleksić, odnosno upotrebi turbo folk muzike u nekim ključnim scenama romana. Odmah da se odredim kom taboru pripadam - meni je ovaj detalj fenomenalan. Autorka upotrebom muzike u knjizi briše granice između takozvane visoke i niske kulture utkivanjem folka u književnost, ali se i poigrava našim očekivanjima kada je reč o pop kulturi. Pa tako, nežna balada Dream a Little Dream of Me prati video klip najezde pacova, dok se rok klasici Bitlsa i Iglsa vrte u bolničkoj čekaonici kao so na ranu u jednoj već mučnoj situaciji u kojoj se junakinja nalazi. S druge strane, folk provejava u tekstu kao potvrda života. Pesme Seke Aleksić, Verice Šerifović i Saše Matića mesta su prepoznavanja, identifikovanja sa drugima, saosećanja, pa i katarze. To je muzika koja prati najdublje emocije u životu junakinje i otvara prostor za identifikaciju i razumevanje, daleko više nego eksperimentalna arapska helikopter muzika.

Uprkos tome, priznajem da dugo nisam bila sigurna kako da sve delove naše protagonistkinje sklopim u jednu koherentnu sliku. Verovatno zato što mi na prvu loptu nije bilo jasno kako može naizgled u jednakoj meri biti nežna i surova, osećati toliko toga ali i biti naizgled sasvim bezosećajna. A onda je moja podsvest povukla paralelu zahvaljujući kojoj je sve kliknulo.

U jednoj od meni omiljenih epizoda (Sunday Funday) moje omiljene antiromantične komedije (You’re the Worst, na naški prevedana kao Ti si moj porok) usred alkoholom natopljenih vratolomija glavne četvorke povela se rasprava o kontradiktornosti ljudske prirode, i tome kako jednu osobu mogu da krase naizgled dijametralno suprotne osobine (Edgar je, recimo, i patriota i skeptik, dok Grečen nekako uspeva da bude i jako profesionalna i ekstremno neprofesionalna). Scena ovog razgovora često mi se vrzmala po glavi dok sam čitala roman “Ispod majice”, posluživši kao zgodan podsetnik da likovi, kao i ljudi uostalom, umeju da budu kontradiktorni, ali da ih to ne čini nedosledno napisanim, naprotiv. To ih čini živim, nekada dirljivo, a nekad nepodnošljivo stvarnim.

Sigurna sam da se nisam dotakla baš svih razloga zašto je „Ispod majice“ roman zaista vredan vaše pažnje, o tome uostalom svedoči duga lista obeleženih pasusa i komentara koji nisu stali u ovu objavu, ali ako vam je ijedan od mojih razloga zazvučao primamljivo trk do prve knjižare ili biblioteke, i čitajmo Mariju Ratković!

Ivana Kolaković