Letnja trilogija Emili Henri

Beach Read

“I’ve never met someone who is so perfectly my favorite person.”

Kod nas prevedena kao „Ne brini za sutra“, prvenac Emili Henri (makar što se ljubavnih romana za odrasle tiče) bio je ujedno i moj prvi susret sa njenim delima. Za razliku od protagonista ovog romana, Dženueri i Gasa, bila je to ljubav na prvi pogled. U retrospektivi, ovo nije nimalo iznena]ujuće jer je ljubav prema pisanoj reči tema koja se redovno provlači kroz knjige Emili Henri i ogleda u profesijama njenih glavnih likova.

Za svoj debi, Henri je izabrala da piše o onome što najbolje zna, pa su njeni protagonisti zato baš pisci. I to ne bilo kakvi pisci, već profesionalni rivali koje već duže vreme muči spisateljska blokada. Kako bi ga prevazišli, oni prave opkladu – pokušaće da izađu iz svoje zone komfora i oprobaju se u pisanju one vrste priče koju ono drugo obično piše. To znači da će Gas pokušati da napiše romantičnu komediju sa njemu vrlo mrskim srećnim krajem, dok je Dženuerin zadatak da pošteno namuči svoje likove (srećan kraj strogo zabranjen). Pobednik je onaj ko uspe prvi da proda svoju knjigu, a na gubitniku je obaveza da tu knjigu svesrdno ispromoviše.

Uz pomoć ove premise, Henri vešto gradi odnos dva lika koja naizgled dele fundamentalno različiti pogledi na svet. Dženueri započinje priču ubeđena da je Gas pretenciozni cinik koji snishodljivo gleda na njen izabrani žanr, njen optimizam i ljubav prema svetu. Gas, s druge strane, ima utisak da Dženueri ide kroz život sa ružičastim naočarima i stoga zanemaruje njegove mračnije delove. Upoznajući se, oboje postepeno shvataju da greše, pa prevazilaženje predrasuda i pogrešnih prvih utisaka čini veliki deo njihovog razvoja (hm, zašto li to zvuči poznato).

Teško je izdvojiti ono što mi se u ovom romanu najviše dopada, jer tačan odgovor glasi SVE, ali ako bih morala da biram to bi bile dve stvari. Najpre, pažnja koja je posvećena individualnim pričama dva glavna lika, naročito Dženueri i njenoj borbi sa gubitkom roditelja i tajnama koje potom isplivavaju. Dalje, izuzetno je zanimljiva i relevantna diskusija o značaju različitih vrsta knjiga, i večitoj tenziji između žanrovske fikcije i takozvane „prestižne“ književnosti. Mislim da je rušenje predrasuda sa obe strane sjajno odrađeno, i jako mi se dopada poruka da za sve priče ima mesta, i da je najvažnije ispričati priču u koju veruješ.

“When you love someone, you want to make this world look different for them. To give all the ugly stuff meaning, and amplify the good. That’s what you do. For your readers. For me. You make beautiful things, because you love the world, and maybe the world doesn’t always look how it does in your books, but... I think putting them out there, that changes the world a little bit. And the world can’t afford to lose that.”

Fun fact: lik Dženuerine urednice, Anje, zasnovan je na stvarnoj osobi – urednici sa kojom je Emili Henri sarađivala, a koja je i sama u međuvremenu napisala roman o kome ćemo, krajnje tematski, pričati tamo negde oko 31. oktobra.

People We Meet On Vacation

„On vacation, you can be anyone you want. Like a good book or an incredible outfit, being on vacation transports you into another version of yourself.“

Drugi roman o kome danas pričamo još uvek nije našao put do naših knjižara, uprkos tome što se radi o jednoj od najpopularnijih i najprodavanijih knjiga u poslednjih godinu dana. „People We Meet On Vacation“ je mnogo toga – jedna od retkih knjiga na koje sam naišla a da kvalitet opravdava popularnost, najbliže što je Emili Henri došla pisanju romantične komedije, savršena letnja knjiga, beskrajno zabavan prikaz milenijalskih muka, i neodoljiva priča o dve nesavršene osobe koje savršeno idu jedna uz drugu.

Popi i Aleks su najbolji prijatelji. Popi i Aleks nisu razmenili ni reč skoro dve godine. Razlog iza njihovog privremenog otuđenja saznajemo postepeno, kroz dve jednako zastupljene linije radnje. Jedna linija nas vodi kroz prošlost, od njihovog prvog susreta, preko početka njihovog prijateljstva, pa kroz niz letovanja na koja su godinu za godinom odlazili. Druga linija radnje smeštena je u sadašnjost, tokom odmora koji je Popi organizovala sa namerom da popravi njihovo prijateljstvo.

Popi i Aleks su, bar za mene, dva najživopisnija lika koja je Emili Henri do sada stvorila. Deo razloga za to verovatno leži u činjenici da sa njima provodimo dvanaest godina, pa samim tim imamo priliku da posmatramo njihov razvoj kroz nekoliko životnih etapa. Ipak, najveća zasluga pripada veštini Emili Henri, i brojnim detaljima kojima je obogatila njihove likove i učinila ih ne samo živim osobama koje bi mogao da sretneš u gradu, već i osobama koje bi želeo da upoznaš, i s njima provedeš vreme, po mogućnosti na jednoj od primorskih lokacija koje posećuju u knjizi.

Pored nezaboravnih likova, „People We Meet On Vacation“ me je oduševio svojom duhovitošću, ali i velikim srcem, zbog čega obični, tihi momenti između glavnih likova sijaju možda i jače od onih nesvakidašnjih. Takođe, jako cenim prikaz odlaska na terapiju, što se iz mog iskustva i dalje retko viđa u mejnstrim ljubavnom romanu, a veoma je značajno jer normalizuje traženje stručne podrške kada nam je ona potrebna. Da, ljubav je divna, ali ne može kao magijom da odnese sve druge probleme, niti joj tako nešto treba stavljati na teret. Emili Henri nam iznova pokazuje da je put do srećnog kraja popločan radom na sebi i zajedničkim ulaganjem u partnerski odnos, i mada ta poruka možda deluje manje romantično od sumanute jurnjave po aerodromu verujem da je ipak daleko bitnija.

“Tomorrow we will love each other a little more, and the next day, and the next day. And even on those days when one or both of us is having a hard time, we’ll be here, where we are completely known, completely accepted, by the person whose every side we love wholeheartedly.“

Fun fact: jedno od ključnih putovanja za odnos Popi i Aleksa vodi ih na hrvatska ostrva!

Book Lovers

“Sometimes, even when you start with the last page and you think you know everything, a book finds a way to surprise you.”

Treći i najnoviji roman Emili Henri stigao nam je pre svega par meseci, i već se popeo na vrhove lista najprodavanijih romana godine. Kroz „Book Lovers“, Henri se vraća svetu knjiga koje toliko voli, ali ovog puta njeni protagonisti nisu pisci već se bave drugom stranom izdavačke industrije, i to kao urednik, odnosno književna agentkinja. A ko je u boljoj poziciji da se poigra sa dobro poznatim konvencijama i klišeima ovog žanra, nego dve osobe koje žive za tehničke aspekte građenja priče.

U univerzumu ljubavnih romana, posebno mesto zauzima romansa koja se odvija u malom gradu. Bezbroj knjiga, ali i Holmarkovih filmova, prate dobro utabanu stazu putem koje radoholičar iz velikog grada umaršira u ljupki gradić s namerom da sruši neku starinsku krčmu ili privatizuje istorijski park, ali umesto toga nauči da ceni male stvari uz pomoć simpatičnih lokalaca, i umesto da se vrati zloj korporaciji u velikom gradu odluči da se skrasi tu. Uglavnom, taj radoholičar već ima partnerku kod kuće, ambicioznu, hladnu ajkulu od osobe, koju ostavi zarad lokalne devojke zlatnog srca.

U „Book Lovers“, Emili Henri za svoju protagonistkinju bira baš tu ajkulu, a zatim nastavlja da preispituje sve stereotipe koje možemo sresti u ovoj vrsti priče, dok im istovremeno daje omaž. Svi elementi su tu: radoholičarka, živopisan gradić, lokalac, pa čak i lista klišea koje glavna junakinja mora da iskusi, ali Emili Henri uspeva da pruži zanimljiv obrt na svakom koraku, i time unese svežinu u dobro poznatu priču.

Nora Stivens je neobična junakinja u kontekstu žanra ljubavnog romana – lišena klasičnih osobina koje bi je učinile lako dopadljivom, a opet napisana sa izuzetnom toplinom i razumevanjem. Što je još važnije, u Čarliju pronalazi osobu sličnu sebi, koja ne želi da je menja već je prihvata takvu kakva jeste. I mada bih volela da je njihovom odnosu, i naročito razvoju Čarlijevog lika posvećeno malo više prostora u romanu, jako sam uživala u slojevitoj, neočekivanoj priči koju je Emili Henri ovog puta rešila da nam ispriča. Uostalom, kako sam naslov kaže – glavna zvezda ovde je ipak ljubav prema knjigama.

“You’re always making decisions, taking paths that lead you away from the rest before you can see where they end. Maybe that’s why we as a species love stories so much. All those chances for do-overs, opportunities to live the lives we’ll never have.”

Fun fact: glavni likovi pominju novu knjigu Dženuari Endrujz, istu onu koju ona piše u romanu „Beach Read“.

Ivana Kolaković